Mul­ti­me­di­jal­ni pro­je­kat di­zaj­ner­ke Se­ke Mar­ti­no­vić pod na­zi­vom „Dru­ga­ri­ca Broz-omaž že­ni i jed­nom vre­me­nu” u re­ži­ji Dra­ška Đu­ro­vi­ća, bi­će odr­žan 17. sep­tem­bra na Tr­gu Re­pu­bli­ke u Pod­go­ri­ci, u okvi­ru Pod­go­rič­kog kul­tur­nog lje­ta. Is­tra­žu­ju­ći lič­nost i ži­vot Jo­van­ke Broz, pre­ma ri­je­či­ma ove di­zaj­ner­ke, kroz po­dat­ke ko­ji su joj bi­li do­stup­ni, njen stil kao fo­to­gra­fi­ju lič­no­sti kre­a­tiv­no je raz­ra­đi­va­la kroz sto­ti­ne ski­ca, cr­te­ža, mod­nih bi­lje­ški.
- U pi­ta­nju je pe­de­set mo­de­la po­di­je­lje­nih u pet seg­me­na­ta ko­ji je mod­no pra­te od par­ti­zan­skih da­na pa do 80-tih go­di­na, ka­da je ne­sta­la sa jav­ne sce­ne. Fo­ku­si­ra­la sam se na este­ti­ku u naj­ši­rem smi­slu, for­ma­ma iz pe­ri­o­da ko­jim sam se ba­vi­la da­la na mo­de­r­no­sti i ko­lek­ci­ja je ur­ba­na i sa­svim no­si­va. Ko­lek­ci­ja pra­ti njen put od skrom­ne par­ti­zan­ke do pr­ve da­me, a ži­vot­na pri­ča Jo­van­ke Broz i na­čin na ko­ji je uklo­nje­na sa jav­ne sce­ne su još jed­na po­ru­ka: u ži­vo­tu ni­šta ni­je ga­ran­to­va­no ni vječ­no –otri­va Se­ka za „Dan”, a na pi­ta­nje ka­ko je do­šla na ide­ju da po­sve­ti cje­lo­kup­nu ko­lek­ci­ju Jo­van­ki Broz, ka­že:
- Ima­la sam pet go­di­na ka­da sam Jo­van­ki Broz pre­da­la cvi­je­će na Tjen­ti­štu: i da­nas vi­dim njen lju­bi­ča­sti ka­put i ko­žne ru­ka­vi­ce, ši­ro­ki osmjeh i ma­su dje­ce s pi­o­nir­skim ma­ra­ma­ma kroz ko­ju me je tet­ka pro­gu­ra­la, ona­ko upla­še­nu, sa bu­ke­tom ru­ža u ru­ka­ma. Svi su bi­li eufo­rič­ni, ja zbu­nje­na. Po­no­sna mno­go go­di­na ka­sni­je. Jo­van­ka me po­lju­bi­la i po­mi­lo­va­la po gla­vi. Ka­ko sam od­ra­sta­la shva­ti­la sam da sve že­ne že­le da li­če na Jo­van­ku Broz. Ko­pi­ra­le su nje­nu pun­đu, ko­sti­me, ha­lji­ne... „Jo­van­ke” su še­ta­le svim re­pu­bli­ka­ma i po­kra­ji­na­ma. Lič­nost, stil i ži­vot dru­ga­ri­ce Broz kre­a­tiv­no me in­tri­gi­ra već ne­kih 15 go­di­na. Ka­ko u mod­nom, ta­ko i u kon­tek­stu pri­če o že­ni i jed­nom vre­me­nu, od­no­sno že­ni u jed­nom vre­me­nu. Či­nje­ni­ca da se ve­ći­na gar­de­ro­be Jo­van­ke Broz iz­ra­đi­va­la u do­ma­ćim fa­bri­ka­ma-da­kle,onim istim ko­je su pro­iz­vo­di­le odje­ću za ši­ro­ke na­rod­ne ma­se-bi­la je ja­sna po­ru­ka. Pr­va da­ma Ju­go­sla­vi­je, iko­na sti­la onog vre­me­na ko­ja je mo­gla no­si­ti sve svjet­ske kre­a­to­re odi­je­va se u svo­joj ze­mlji, na istim mje­sti­ma gdje se ši­je za na­rod. Pre­fe­ri­ra­ju­ći do­ma­će, pro­mo­vi­sa­la je mo­guć­no­sti ju­go­slo­ven­ske mod­ne in­du­stri­je i kre­a­tiv­nost ju­go­slo­ven­skih kre­a­to­ra. Auten­tič­ni vez na­rod­ne no­šnje iz svih kra­je­va Ju­go­sla­vi­je, če­sto za­stu­pljen mo­tiv u mo­de­li­ma ko­je je no­si­la bio je, ta­ko­đe , iz­u­zet­na pro­mo­ci­ja bo­gat­stva i lje­po­te do­ma­ćeg fol­klo­ra. Za­ni­mljiv je po­da­tak da je ne­ke odjev­ne kom­bi­na­ci­je sa­ma osmi­šlja­va­la i da ni­je ima­la pro­blem da se u is­toj ha­lji­ni ili ko­sti­mu po­ja­vi vi­še pu­ta, čak i da ih pre­pra­vi – ob­ja­šnja­va ona.
Iako pro­jek­ti ova­kve vr­ste iz­i­sku­ju do­sta fi­nan­si­ja, Se­ka pri­zna­je da ni­je baš prak­tič­na, i ot­kri­va da je če­ka­la na taj seg­ment ni­ka­da u ži­vo­tu ni­šta ne bi na­pra­vi­la.
- Kad me po­ne­se ide­ja, ja stra­stve­no kre­nem po prin­ci­pu gr­lom u ja­go­de...Ali, na kon­cu, sve se ne­ka­ko iz­ve­de do kra­ja. Ovo­ga pu­ta ima­la sam div­nu po­dr­šku dvi­je da­me, i to Sne­ža­ne Bur­zan, di­rek­to­ri­ce KIC-a „Bu­do To­mo­vić” i Ne­le Sav­ko­vić, se­kre­tar­ke za kul­tu­ru SO Pod­go­ri­ca, kao i pri­ja­te­lji­ma pro­jek­ta SUB­NOR-u Cr­ne Go­re i Mar­ku Per­ko­vi­ću iz Ju­go­slo­ven­skog kon­zu­la­ta u Tiv­tu. Na­rav­no i mom pri­ja­te­lju Dra­šku Đu­ro­vi­ću ko­ji je na­šao vre­me­na da pre­u­zme re­ži­ju. Još uvi­jek oče­ku­jem lju­de do­bre vo­lje, sprem­ne da po­mog­nu. Za sa­da, tu je moj ma­li tim Di­ka i Vi­o­le­ta ko­ji vje­ru­je u me­ne i po­dr­ža­va­ju me u svim mo­jim, ka­ko ka­žu „lu­dim ide­ja­ma”. Ali, znam, da će 17. sep­tem­bra na Tr­gu Re­pu­bli­ke bi­ti spek­takl – is­ti­če Se­ka.
Da pu­bli­ku ni­je na­vi­kla na kla­sič­ne re­vi­je, to će do­ka­za­ti i ovo­ga pu­ta, ka­da će pod­go­rič­ka pu­bli­ka uži­va­ti u pra­voj mod­noj scen­skoj pri­či.
- Mo­da je ši­ri kon­cept, sred­stvo ko­jim mo­že­te ka­za­ti mno­go to­ga. I ovaj pro­je­kat je u tom du­hu.
U funk­ci­ji ko­lek­ci­je i scen­skog na­stu­pa iz pro­šlo­sti „po­zaj­mi­la” sam one no­stal­gič­ne dje­lo­ve sje­ća­nja mno­gih ge­ne­ra­ci­ja: pi­o­ni­re, pi­o­nir­sku za­kle­tvu, ka­ran­fi­le, mu­zi­ku...Na­rav­no, tu su i glum­ci u ulo­zi Jo­van­ke i Ti­ta i old­taj­mer, ađu­tan­ti, pi­o­ni­ri, ko­nja­ni­ci...Krat­ki film, aso­ci­ja­ci­ja na Film­ski žur­nal, sa ko­jim je ne­ka­da po­či­nja­la sva­ka film­ska pred­sta­va, u ko­jem će se pr­vi put pri­ka­za­ti se­kven­ce i iz fil­ma mog oca Du­ša­na Bog­da­no­vi­ća „Ti­to­va po­sje­ta Cr­noj Go­ri” iz 1977. go­di­ne. Vje­ru­jem da će ova pri­ča pod­sje­ti­ti mno­ge na vri­je­me ko­je pam­te, no­se ga u svo­jim sr­ci­ma i ču­va­ju u al­bu­mu uspo­me­na, a mla­dim ge­ne­ra­ci­ja­ma pri­bli­ži­ti pe­ri­od ko­ji ne po­zna­ju. Mo­žda je to vri­je­me bi­lo ilu­zi­ja, ali li­je­po je bi­lo ži­vje­ti u njoj – za­klju­ču­je Se­ka.A.Š.


Mod­ne pa­ra­le­le

Pa­ra­le­le na­še Jo­van­ke Broz sa su­pru­ga­ma svjet­skih li­de­ra ka­ko ka­že Se­ka, bi­le su ne­mi­nov­ne, po­seb­no sa Ža­kli­nom Ke­ne­di.
- Pr­va po­sje­ta Ti­ta i Jo­van­ke Bi­je­loj ku­ći 1961. go­di­ne, iz­me­đu osta­log, bi­la je pri­li­ka stil­ske upo­red­be za mod­ne kri­ti­ča­re. Vi­zu­el­nim iden­ti­te­tom obje su pred­sta­vlja­le dru­štve­na ure­đe­nja svo­jih ze­ma­lja. Dže­ki sa fran­cu­skim ši­kom ko­jim je za­lu­dje­la ci­je­lu Ame­ri­ku, kon­zu­ment naj­sku­pljih svjet­skih di­zaj­ne­ra, sa enorm­nim bu­dže­ti­ma ko­ji su če­sto bi­li na me­ti kri­ti­ke, pro­mo­vi­sa­la je ka­pi­ta­li­stič­ko-po­tro­šač­ko dru­štvo, dok je Jo­van­ka oci­je­nji­va­na vr­lo ko­rekt­no kao pra­vi pred­stav­nik ži­vot­nog sti­la nje­go­va­nog u so­ci­ja­li­zmu. To, sva­ka­ko, ne zna­či da su nje­ni bu­dže­ti za odi­je­va­nje bi­li ma­li, ali u po­re­đe­nju sa svjet­skim pr­vim da­ma­ma bi­li su ne­u­po­re­di­vo skrom­ni­ji – na­gla­ša­va Se­ka.